Kuća 35a u ulici Patrijarha Rajačića u Sremskim Karlovcima teško da će privući pažnju turista svojom fasadom, ožbukanom u doba jugoslovenskog socijalizma, u pozadini istorijskih zgrada austrougarske epohe. Ali čim pređete prag, ugledaćete stare svodove, ogroman podrum sa kamenim zidovima i zemljanim podom, koji će vam reći da je ovo jedna od najstarijih kuća u gradu. Prvi pisani pomen o njoj datira iz 1751. godine.
1950-h kuća je prešla u vlasništvo profesora Karlovačke gimnazije Radovana Jovančića. Njegova ćerka udala se za Francuza sa Obale Slonovače i, posle njene smrti, kuću su nasledili njen muž i njihovo dvoje dece — po profesiji su svi glumci. Kuća se prodavala dugo; Francuzi nisu želeli da je predaju bilo kome, zbog emotivne vrednosti koju je imala za njih. Zanimljivo je da smo, kada smo se sreli kako bismo je kupili, razgovarali na srpskom, jer su, dok su deca bila mala, dolazili dedi za praznike i učili maternji jezik svoje majke. Sada je ova kuća — naša. Tako je postala tačka povezanosti između francuske i ruske porodice u Srbiji…
Imate li kuću u koju više ne možete da se vratite? Prodata je? U njoj žive drugi ljudi? Uništilo ju je vreme ili rat?
Ove godine dobila sam poruku od Danijela, unuka onog profesora gimnazije od koga smo kupili kuću: njegov sin je došao na odmor u Srbiju da poseti pradedu na groblju i pitao me da li mogu da pokažem kuću. „Mogu li da postanem vodič u prošlost kroz portal kuće? Naravno!“ Mladi Francuz je hodao, razgledao sobe i prisećao se svog detinjstva — raspusta u kući srpske bake…
Sremski Karlovci — mesto gde kuća ne počinje od temelja, već od podruma. Ovde se istorijski ustalilo da je podrum najvredniji deo kuće. U njemu se čuvalo vino, održavala stalna svežina tokom vrelog leta, zakopavale porodične tajne, sklanjalo od bombardovanja. Kažu da podrumi i lagumi Sremskih Karlovaca imaju ukupnu dužinu od stotina kilometara. Ništa ovde ne čuva duh mesta i vremena kao podrumi.
Videvši kakav se podrum pruža ispod ove kuće, pomislili smo da je to idealan prostor za bioskopsku salu. Tako je nastao projekat „Kinoklub u katakombama“. Od 1. jula 2022. prikazujemo srpske i ruske filmove s naglaskom na prve — jer smo želeli da se naši sunarodnici približe kulturi i zemlji u koju su došli, da o zemlji boravka ne stiču utisak samo na osnovu onoga što čuju od taksista. U ovom teškom vremenu bilo je potrebno mesto gde možemo da razgovaramo u tišini i miru i da jedni druge podržimo. Nismo želeli da ono što radimo naraste do foruma ili festivala. Kao što su u kamenom dobu ljudi živeli u pećinama, okupljajući se oko ognja i zagledajući se u senke na svodovima, a prvi hrišćani su se okupljali u katakombama radi opštenja i bogosluženja — tako i ovde kroz umetnost proživljavamo događaje prošlosti i sadašnjosti. Tako je kuća postala tačka na mapi Evrope za ruske nomade…
Prikazivali smo filmove i u isto vreme skidali kulturne slojeve u kući. Ispod bele boje na unutrašnjim zidovima ukazali su se crteži i freske u nekoliko slojeva. U sobi na gornjem spratu, koju zovemo kabinet učenjaka, otkrili smo freske i zapečatili ih lakom radi očuvanja kroz vreme. Na zidu uz stepenište ka drugom spratu takođe se pojavio crtež. Možemo li kroz istorijske slojeve nazreti duh mesta?
Dok smo se probijali do istorijske suštine, skidajući boju sa zidova, drvenih vrata i prozorskih ramova, naši susedi su takođe renovirali: postavljali plastične prozore i vrata, izbacivali ‘starudiju’, a mi — sakupljali.
Kuća, danas podeljena na delove i u vlasništvu različitih vlasnika, kao i parcela iza nje na kojoj je sada više susedskih poseda, nekada je predstavljala celinu. Posmatrajući istoriju kuće, uviđamo kako se celina vremenom cepkala na delove i postavljamo pitanje: kako deo čuva celinu?
Kako se svakodnevni predmeti pretvaraju u artefakte koji, poput magičnog kristala, upijaju vreme? Šta je za nas pamćenje kuće i mesta? Imaju li kuća i predmeti sopstvenu nameru?
Dvanaest umetnika u okviru izložbe „Sadašnje mesto“ u svojim radovima, izvedenim u različitim žanrovima — od instalacije do video-projekcije — istražuje temu sadašnjeg vremena, traži svoje mesto u njemu, svoj dom, kao i prazninu i intervale u vremenu i prostoru. Ali kuća na izložbi nije samo zidovi i pozadina — ona je učesnik, kontekst, portal i vodič. Otvoriće gostima svoje slojeve i pokazati svoje predmete.
Irina Čukomina
Objekti:
- Vrata sa vitražnim staklom (tehnika „hladni vitraž”). U holu naspram stepeništa možete videti vrata sa vitražnim staklom koja sada vode u kupatilo. To je jedno od dva krila vrata koja su susedi izbacili tokom renoviranja.
- Sto u „Kabinetu učenjaka“ pronašli smo u dvorištu suseda — rado su nam ga ustupili. Zovemo ga stolom vlasnika kuće. Pisaći sto u savremenoj kući postao je atavizam. Zašto nam je potreban ako često ni ne pišemo? Radimo ležeći u krevetu ili sedeći na sofi sa telefonom u ruci ili laptopom u krilu. Možda samo gejmerski sto u savremenoj kući nasleđuje tradiciju pisaćeg stola kao ulaz u drugi, virtuelni svet. Na stolu: neolitička kolekcija (vidi br. 5), rotacioni telefon koji više nikada neće zazvoniti, vinilne ploče koje više nemamo na čemu da pustimo.
- Ogledalo u „Ružičastoj sobi“. Starinsko ogledalo — teško, debelo, sa fasetom i u starom drvenom ramu — takođe je došlo od suseda. Ne usuđuje se svako da gleda u starinsko ogledalo: ko zna šta ili koga, osim sebe, možeš u njemu videti? Ali ogledala, kao i umetnička dela, žele da ih gledamo i žele da u njima vidimo nešto više od sopstvenog odraza.
- Vi ste u „Kabinetu učenjaka“. Ovo je žanr totalne instalacije, u okviru kojeg drugi autori izlažu svoje radove; u prostoru se može živeti kao u art-rezidenciji ili ga čak iznajmiti da bi se u njemu noćilo i radilo. Ovde možete osetiti duh učenjaka koji nije otišao, već postoji paralelno u ovom prostoru. Ovde je sakupljena neolitička kolekcija projekta OTPAD. Ove artefakte nisu odbacili samo arheolozi, nego i zemlja i samo vreme. Da, da — nijedan predmet nije iskopan iz zemlje: sama zemlja ih je izbacila. Pretpostavljalo se da će se pretvoriti u prašinu pod točkovima traktora. Ali brza i pažljiva ruka podigla ih je sa zemlje, očistila četkicom za zube i poškropila suzama ushićenja i treperavog zanosa. Kolekciju je sakupljao Majstor Go, čistila umetnica-volonterka Jelizaveta Balmond.
- „Duh reke“. Delo je postavljeno na kozlama u uglu kabineta, ispod fresaka; žanr — objekat-totem. Drveni deo totema doneo je Dunav i pribio ga uz obalu kod Sremskih Karlovaca. Zmajevita glava totema pojačana je kostima i zubima iz neolitičke kolekcije OTPAD. Obratite pažnju na zmijoliko telo: kamen u repnom delu našao se tu dok je drvo još bilo mlado i urastao u njega. Rupe u grudnom delu prirodnog su porekla i simbolizuju neuništivost totemskih objekata. Jer ono što je mrtvo — ne može drugi put umreti. Objekat-totem može biti prodat u druge kolekcije. Ima višeslojnu impregnaciju uljima i snažan uticaj na realnost. Autor projekta — Master Go. Rad na drvetu i kosti: Maksim Dojda.
